Mladi o osobama sa invaliditetom- Marija Stojadinović

Categories: ankete

U okviru filmskog festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan!/Uhvati film“, koji će biti održan od 19. do 25. septembra u Kulturnom centru Novog Sada, održaće se dve tribine: prva na temu seksualnosti osoba s invaliditetom, a druga o prikazivanja osoba sa invaliditetom u filmovima. U tu svrhu, petoro dvadesetogodišnjaka/inja iz različitih gradova: tri mladića i dve devojke, izrazilo je svoje mišljenje o ovim temama.

Osobe sa invaliditetom, seksualnost i partnerske veze

Student muzičke akademije (20)

Zdravorazumski, rekao bih da mi ne bi bio problem da se zabavljam sa osobom koja ima invaliditet. Mislim da to nije važno ako mi se osoba svidi i ako imamo zajedničke interese. Ali, kad malo bolje razmislim, mislim da, zbog načina na koji društvo tretira osobe sa invaliditetom, oni postaju više osetljivi, ranjivi, tužni, i nisam siguran koliko bi neko ko se ranije nije susreo sa tim to mogao da razume. U svakom slučaju, mislim da su parovi u kojima jedan od njih ili oboje imaju neki oblik invaliditeta imaju stabilniji odnos, tj. da imaju više empatije, razumevanja i strpljenja jedno za drugo.

 

Studentkinja novinarstva (20)

Nikada nisam razmišljala o tome da li bih se zabavljala sa osobom koja ima invaliditet, ali ne mislim da bi to presudno uticalo na moj izbor. Svi zaslužujemo ljubav, bez obzira da li neki od nas imaju invaliditet ili ne. U stvari, mislim da takvi parovi i ukazuju koliko stereotipa imamo kao društvo, odnosno koliko pažnje pridajemo nevažnim stvarima.

 

Studentkinja glume (20)

Na jednoj žurki pre nekoliko meseci videla sam dečka koji mi se jako dopao i o kojem i dalje ne mogu da prestanem da razmišljam. Dopalo mi se kako je plesao, kako je osećao muziku, kako se smejao. Kako me je pogledao. Jesam li spomenula da je imao invaliditet ? Nisam, zato što mi uopšte nije važno. Ne kažem da bih se pravila kao da ne postoji, verujem da bi mi trebalo vremena da se priviknem, ali to uopšte ne treba da utiče na naša osećanja i da li će nam se neko dopasti ili ne.

 

Studentkinja međunarodnih odnosa (20) 

Idem na časove plesa zajedno sa jednim dvadesetčetvorogodišnjim dečkom koji je slep i zapravo mi je trebalo mnogo vremena da to primetim. U stvari, ne bih ja ni uočila, nego mi je jedna drugarica rekla. Tek sam onda počela da primećujem da uvek ostavlja stvari na isto mesto i tek mi je tada postalo jasno zašto naš instruktor plesa uvek naglašava da li je desna noga, okret u levu stranu itd. Kad smo se bolje upoznali, shvatili smo da čekamo bus na istoj stanici, pa smo se vraćali zajedno. U početku sam uvek ja držala njega za ruku, a kako je vreme prolazilo, počeo je on da drži mene. Ne znam da li to išta znači. I uvek ga pitam da li ima društvo do kuće, a ne da li ga neko prati. Iskreno, kada razmišljam kao zrela osoba, mislim da bih mogla da budem u vezi sa nekim ko je slep ili ima neki drugi oblik invaliditeta, samo bi mi trebalo vremena da se priviknem. Mislim da su takve veze iste kao i sve druge, samo malo komplikovanije.

 

Student istorije umetnosti (20):

Tačno je da je prva stvar koja nam se dopadne na ljudima čisto fizička, međutim, ako nam se dopada karakter i ponašanje te osobe, to kakva je ona ,,iznutra’’, ako možemo da funkcionišemo zajedno, zašto bi to ili generalno išta fizičko bilo prepreka? Ima više u ljudima od toga kako izgledaju ili koji zdravstveni problem imaju. Ako se dvoje razumeju i vole, to je jedino što je bitno. Zvučaću jednolično, ali, kako drugačije da odgovorim. Invaliditet nije loša stvar, niti je prepreka.

 

Poznavanje filmova o osobama sa invaliditetom

Student klavira (20)

Gledao sam nekoliko filmova koji govore o osobama sa invaliditetom, ali zato što su mi ih drugi preporučili kao dobre, a ne zato što sam rekao sebi: „Hej, sada ću gledati neki takav film.“ Jedan od njih je recimo „True“, koji je radio Tom Tykwer, i jako mi se dopao. Čini mi se da su u filmovima osobe sa invaliditetom često predstavljene kao žrtve i mislim da je to pogrešan pristup.

 

Studentkinja novinarstva (20)

Izdvojila bih kratki animirani film „Poklon“ koji, za razliku od većine filmova koji govore o osobama sa invaliditetom, njih ne prikazuje kao žrtve već pokazuje da, iako imaju otežan život, suštinski vole i rade iste stvari poput ljudi bez invaliditeta. Još jedan od stereotipnih tretmana jeste da ih prikazuju kao aktere koji nose moralnu poruku, recimo „Ako ne ceniš to što imaš (svoje zdravlje i sl), desiće ti se isto što i meni. „ Mislim da je to pogrešno i da je bitnije prikazati stvari iz njihove perspektive.

 

Studentkinja glume (20)

Gledala sam dosta filmova koji govore o osobama sa invaliditetom i čini mi se da uvek nose mnogo iskrenih emocija i određenu težinu koja nas na neki način osvesti. Neki od njih su recimo The Intouchables ili City of Lights. Gledala sam i seriju Daredevil, ali ne dopada mi se što je glavni lik predstavljen kao superheroj samo zato što je slep. Mnogo mi se više dopadaju filmovi koji su inspirisani stvarnim životom i koji nas navode da razmišljamo o praktičnim problemima koje imaju osobe sa invaliditetom.

 

Studentkinja međunarodnih odnosa (20)

Jedan od mojih omiljenih fimova je „As good as it gets“ koji pokazuje šta je sve čovek spreman da uradi zbog ljubavi – ali ne „sad ću se baciti s mosta“ – nego šta je sve spreman da promeni, kako da prilagodi svoju prirodu zbog osobe koju voli. I mislim da je to jedna od važnijih odlika veza u kojoj jedan ili oba partnera imaju invaliditet. Generalno, mislim da filmovi koji govore o osobama sa invaliditetom njih najčešće prikazuju kao heroje, i meni je to u redu, ja ih tako i doživljavam. Ako moj drug koji je slep ne propušta nijedan čas ples, ako mu nije teško da pleše, kako onda mene nije sramota da kažem da me mrzi? U mojim očima on je heroj baš zato što je svojevoljno odlučio da pleše, da radi ono što voli, da ga ne sputava to što ne može da vidi. Za njega to jeste napor, ali napor koji mu, kako i sam kaže, prija. I meni je neverovatno prijatno da plešem sa njim zato što se onda osećam kao da sam na trenutak deo njegovog sveta.

 

Student istorije umetnosti (20)

Jedini igrani film koji sam gledao a da govori o osobama sa invaliditetom je „Ja sam Sem“, a od dokumentarnih „Her name is Sabine“ i „Dakota’s Pride“. Pretpostavljam da je jedna od najbitnijh stvari koje autori ovakvih filmova žele da postignu – da gledaocima približe osobe sa invaliditetom, da pokažu njihov način života i česte nepravde i probleme sa kojima se oni susreću. Ipak, mislim da je bitnije ono kako mi percipiramo takve filmove. Najčešće pomislimo kako je to strašno, raznežimo se, ne možemo da poverujemo da se takve stvari događaju, a onda se javlja sažaljenje. Da, to jeste svakodnevica, i živeti sa invaliditetom jeste strašno, ali, mislim da je upravo sažaljenje ono što ljudima sa invaliditetom ne treba. Treba ih razumeti, pomoći im na način na koji je to moguće i posmatrati ih kao sebi ravne.

 

ankete sprovela Marija Stojadinović

 povratak na spisak anketa